Živimo u svetu čuda!
Magija se dešava pred našim očima svaki dan. A vrhovni opsenar, iluzionista i madjioničar je niko drugi do sama priroda.
Jedan od najčudesnijih momenata predstavlja uzdizanje i probijanje delikatnih, ranoprolećnih cvetnica kroz snežni sag. Tanane cvetne glavice oživljavaju iz visemesečne hibernacije i kao David protiv Golijata odnose pobedu i slave život.
Možda prvi cvet sa kojim se deca upoznaju je malena, nežna visibaba. I ono što prvo nauče i pamte kao mantru za ceo život je da je visibaba, uz ljubičicu i kukurek, vesnik proleća. I upravo taj prvi nagoveštaj odlaska zime čini da, iako postoje neuporedivo lepše i mirisnije vrste, svi vole baš visibabe. (Doduše, kao i za mnoge druge pojmove – bića, prezimena ili nazive sela, mi, u Srbiji ne biramo uvek baš najsrećnije nazive). Ipak, ako zanemarimo neprivlačan, nakaradan čak naziv ove snežne kapljice, sve ostalo u vezi sa visibabom čini nas ushićenima.
Kad je već o imenu reč, latinski naziv Galanthus nivalis bukvalno znači mlečno beli cvetovi. I zaista, ova biljka podseća na tri kapi mleka koje se njišu na stabljici. Zbog svoje snage i energije života visibaba simbolizuje nadu, a prema legendi nakon izgnanstva iz raja Eva je polako gubila nadu da će hladna zima ikada biti okončana i kako to obično biva, pojavio se andjeo i pretvorio nekoliko snežnih pahulja u cvetove visibabe nagoveštavajući kraj ledene zime.
Što se gajenja tiče, visibabe na ovim prostorima obično rastu kao samonikle biljke, a razmnožavaju se deljenjem lukovica u pozno proleće, odnosno kada listovi počnu da žute. Da bi godinama cvetali, treba ih posaditi na sunčano ili delimično zasenjeno mesto u vrtu.